Novi Beograd pedesetih i šezdesetih: Grad bez dimnjaka i kafana

U pedesetim godinama prošlog veka, dok je ostatak Jugoslavije još uveliko koristio šporete na drva i peći na naftu, Novi Beograd se izdvajao kao simbol napretka i moderne infrastrukture. Tada je nosio epitet najelektrifikovanijeg grada u zemlji, a „klasični“ način grejanja bio je gotovo potpuno izbačen iz novopodignutih stambenih blokova.

Peći na čvrsta goriva opstajale su još jedino u Paviljonima i ponekim objektima u Drugoj mesnoj zajednici na Bežanijskoj kosi, gde su zgrade i dalje bile projektovane sa dimnjacima. Njihovi stanari su imali privilegiju da, makar privremeno, ostanu pri starom načinu života, dok su ostali Novobeograđani morali da se prilagode životu bez odžaka – i prihvate centralno grejanje kao novu realnost.

Već od 1958. godine, prilikom izgradnje novih objekata, u stanove su ugrađivani uređaji za centralno grejanje, a 1965. godine u pogon je puštena i glavna toplana, projektovana od strane arhitektice Milice Šterić, dugogodišnje saradnice Energoprojekta. Izgrađena na tadašnjem močvarnom terenu, toplana je otvorena 20. oktobra, na Dan oslobođenja Beograda, a njen dimnjak ubrzo je postao jedan od simbola “novog grada na pesku”.

Prvobitno je planirano da Novi Beograd bude grejan isključivo na ugalj, uz mogućnost kasnijeg prelaska na gas iz Pančeva i Vreoca. Iako je zamišljeno da toplana snabdeva stanove i toplom vodom – što bi potpuno eliminisalo potrebu za bojlerima – taj deo plana nikada nije zaživeo.

Uprkos infrastrukturalnim inovacijama, socijalna slika tadašnjih žitelja nije odražavala isti nivo razvoja. Statistika iz 1967. godine pokazuje da je čak 53% stanovništva imalo samo nepotpunu osnovnu školu, a više od 1.500 ljudi bilo je potpuno nepismeno. Ipak, uprkos tome, Novi Beograd je privlačio i pažnju obrazovnih institucija koje su razmatrale preseljenje u ovaj deo grada.

Planovi su predviđali preseljenje Elektrotehničkog fakulteta, Umetničke akademije, Fakulteta političkih nauka i Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u blokove. Najbliži realizaciji bio je ETF, za koji je čak bio izrađen projekat nove zgrade po zamisli arhitekte Nikole Dobrovića. Međutim, u poslednjem trenutku, fakultet je ostao na staroj lokaciji.

Takođe je postojala zamisao da Novi Beograd postane centar naučnih instituta – od društvenih nauka do fizike i hemije. Ipak, osim Instituta za majku i dete (nekadašnjeg Instituta za zaštitu podmlatka) i Instituta za mlekarstvo, većina planova nikada nije realizovana.

S druge strane, industrijski razvoj ovog dela grada bio je izuzetno intenzivan. Više od 7.000 radnika bilo je zaposleno u novobeogradskim fabrikama. Ipak, to je donelo i izazove – stanovnike su gušili dimnjaci pogona za tutkalo, vodenog stakla, kao i zagađenje iz smerova ka Zemunu, iz fabrika poput „Galenike“ i „Ikarusa“.

Uprkos tome što je Novi Beograd zamišljen kao moderan, urbani prostor, šezdesetih godina bilo je gotovo nemoguće pronaći kafanu ili kafić. Mesta za izlazak i druženje gotovo da nisu postojala. Jedan od retkih lokala bio je restoran Ugostiteljskog preduzeća „Novi Beograd“, smešten na vrhu robne kuće kod Fontane, do kog se stizalo liftom – i to kroz stambenu zgradu. Ovaj neobičan lokal bio je jedno od malobrojnih mesta u Beogradu koje je radilo do dva sata iza ponoći.