Dan kada je Beograd bio centar svetske avijacije

Krajem septembra 1936. godine, bežanijsko polje podno Bežanijske kose pretvorilo se u pravi spektakl svetskih razmera. Tog 29. septembra, tadašnji Međunarodni aerodrom Beograd doživeo je trenutke kakvi se ne pamte – gužvu, napetost i uzbuđenje kakvi nisu viđeni ni tokom najvažnijih državnih poseta.

Beograd je te godine bio jedna od ključnih stanica na ruti velike avio trke „Schlesinger Race“, koja je vodila od Portsmuta do Johanesburga – neverovatnih 10.000 kilometara dug let u čast biznismena Isidora Šlezingera, koji je finansirao ovaj događaj. Cilj trke bio je da se promoviše „Afrička izložba“ u Johanesburgu, svojevrsni preteča današnjih svetskih EXPO manifestacija.

Na startu u Engleskoj hiljade ljudi okupile su se uz pistu još od ponoći da isprate najbolje avijatičare Britanske imperije. Devet posada krenulo je put Afrike, a Beograd je bio jedna od najvažnijih tačaka za dopunu goriva i proveru regularnosti, zbog čega su uoči trke u glavni grad Jugoslavije doputovali i članovi Britanskog aerokluba.

Uprkos kiši i hladnoći, masa Beograđana okupila se na aerodromu da dočeka hrabre pilote. Očekivali su ih oko 11 sati, ali su oblaci i magla produžili neizvesnost. Tek nešto posle podne, u 12.08, iznad Bežanijske kose pojavio se crveni avion sa brojem 2. Bio je to kapetan Stenli Hals, koji je leteo brzinom od zapanjujućih 350 kilometara na sat. Nije gubio vreme – sleteo je, dopunio rezervoar i uz gutljaj konjaka kratko izjavio da je imao „sreće sa vremenom“ pre nego što je nastavio dalje.

Nedugo zatim, sledeći je stigao Artur Klauston, koji se kraće zadržao i ubrzo ponovo poleteo. Njima se pridružila i četvoročlana posada sa brojem 13 – Maksvel Findli, Kenet Voler, Morgan i Piči. Bili su među retkima koji su se smejali i šalili uprkos hladnoći, ne sluteći da ih u Rodeziji čeka tragičan kraj.

U međuvremenu, svi su nestrpljivo iščekivali dolazak Vijama Skota, najpoznatijeg učesnika trke i glavnog favorita nakon što je čuveni Kempbel Blek poginuo nedelju dana pre početka. Skot se, zajedno sa kopilotom Gatrijem, pojavio tek posle 14 časova. Visok, plav, s karakterističnim brkovima, odmah je poslao izveštaje londonskoj redakciji u kojoj je uređivao rubriku o avijaciji, uz komentar da je pred njim još dug put i mnogo vremena za nadoknadu.

U isto vreme, neki piloti su pokušavali da uštede vreme. Poručnik Tomi Roz, u avionu broj 4, nadleteo je aerodrom bez sletanja, ali je ubrzo bio prinuđen da se vrati i spusti zbog problema s letelicom. Viktor Smit, koji je leteo u otvorenoj kabini, sleteo je promrzao i mokar, pa mu je tehničar Nikola Nikolić poklonio svoj kožni avijatičarski kaput i bocu konjaka.

Jedan od učesnika, Alister Miler, imao je kvar kod Rume, gde je prinudno sleteo i sam kupovao gorivo u varoši. Do Beograda je stigao tek oko 16.30, svestan da je izgubio dragoceno vreme.

Beogradski aerodrom tog dana bio je prepun žamora, jurnjave i nervoze. Sekunde su odlučivale o svemu. Na kraju, samo su Skot i Gatri uspeli da završe trku, sletevši u Johanesburg nakon dva dana, četiri sata i 56 minuta – podvig vredan divljenja u to vreme.

Većina drugih učesnika nije imala toliko sreće: Hals se prevrnuo pri prinudnom sletanju u Rodeziji, Klauston je ostao bez motora nedaleko od Gvela, a Smit je zbog kvara na rezervoaru morao da odustane u Kartumu. Poručnik Roz zaglavio je u Kairu, dok je posada aviona sa brojem 13 tragično nastradala pri poletanju u Rodeziji.

Iako je ovaj događaj vremenom pao u zaborav, tog 29. septembra 1936. Beograd je bio u samom centru svetske pažnje. Izveštaji sa aerodroma slati su pod oznakom „hitno“ u redakcije širom sveta, a jugoslovenska prestonica bila je ponovo na naslovnim stranama.

To je bio jedan od onih dana kada je nebo iznad Bežanijske kose svedočilo o hrabrosti, istrajnosti i ljudskoj želji da se pomeri granica mogućeg – pre nego što će avioni, samo nekoliko godina kasnije, postati simbol rata i razaranja umesto mira i napretka.