„Neću da živim u Bloku 65, mrzim ceo svet!“ – stihovi Bore Čorbe iz 1982. godine i danas odjekuju kao simbol jednog mitskog Novog Beograda. Tadašnji blokovi, zamišljeni kao moderna spavaonica, nosili su reputaciju sivila, brutalizma i dosadnog gradskog života.
Riblja Čorba je bez dlake na jeziku opisala socijalni milje tog vremena:
„Čuvar gradilišta prolaznike tera
klinci po ulazima bombice piju
košava bije oko solitera
bande došljaka svaku noć se biju“
Iako je Novi Beograd planski građen, ljudima nije bilo lako uklopiti se u solitere, prazne ulice i trotoare koji nisu vodili nigde. Na legendarnom albumu „Buvlja pijaca“ pesma o „Bloku 65“ postala je simbol te epohe, ali istina je da tada Blok 65 praktično nije postojao.
Naziv „65“ verovatno je aluzija na sivilo blokova 61, 62, 63 i 64, koji nisu bili ni blizu obale Save. Stihovi „Komarce na zidu pretvaram u fleke, suviše asfalta da stignem do reke“ jasno pokazuju koliko je prostor tada delovao pust i neprohodan. U praksi, Blok 65 je bio golu ledinu okruženu napuštenim halama i ostacima starog aerodroma – bez solitera, bez života, gotovo bez smisla za stanovanje.
Međutim, vreme je donelo potpuni preokret. Danas je Blok 65 domaćin najviše novobeogradske zgrade, staklene kule „West 65“, koja u nazivu čuva sećanje na mitski blok. Pored kule izniklo je i ekskluzivno stambeno naselje, što je nekadašnji simbol beznađa pretvorilo u najprestižniji deo Novog Beograda.
Fabrike, magacini i neprohodan prostor koji je nekada bio Blok 65 postali su danas moderno urbano središte – dokaz kako se grad i njegova svest o prostoru mogu promeniti za svega četiri decenije.
