Žitelj 45-ice o svom kraju: Blok 45 je deo identiteta, osećaj pripadnosti koji ostaje sa tobom, zauvek.

Blok 45 na Novom Beogradu je mnogo više od običnog stambenog kompleksa. Za sve nas koji smo odrasli u njegovim betonskim stazama, on je postao pravo malo carstvo, prepun uspomena i neizbrisivih doživljaja. Nije bio samo skup zgrada i parkića, već prostor u kojem su se rađale priče, igra i prijateljstva koja traju.

Sećam se svojih prvih koraka na tvrdim stazama Bloka 45, sa mirisima letnje lipe i zvukom lopte koja udara u beton. Svaka klupa bila je mesto za okupljanje, svaka zgrada je imala svoju decu, a svaki ulaz je skrivao svoju posebnu priču.

Nismo imali mnogo, ali imali smo fantaziju. Igrališta su bila jednostavna, s klackalicama, ljuljaškama i improvizovanim golovima od kamenčića, ali to nije smetalo našoj mašti. Savska obala bila je naš teren, gde smo pravili kule od peska, pecali na štapove i takmičili se u bacanju kamenčića preko reke. Savska šuma bila je naše tajno carstvo, utočište za igre „lovaca“ i „pustolova“.

U letnjim večerima, cela ekipa bi se okupljala ispred zgrade. Klupice su bile centar naših svetova, gde su stariji puštali muziku sa kasetofona, a mi smo maštali o tome kako ćemo jednog dana sedeti na njihovom mestu. Tada su se stvarali planovi za letnje avanture i razmenjivale životne mudrosti.

Zime su donosile posebnu čaroliju. Čim je pao sneg, Blok 45 je postajao pravo zimsko čudo. Pravili smo staze za sankanje, lopatali smo sneg zajedno, a miris kuvanog vina i čaja dolazio je sa prozora, dok su komšije pričale smešne priče i razmenjivale šale.

I sećam se svoje prve simpatije, devojke iz zgrade preko puta. Svako veče sam smišljao razloge da je sretnem. Klupica kod trećeg ulaza postala je naše posebno mesto, gde smo delili bombone i povremeno se stideli od pogleda drugih.

Iako su se vremena menjala, a Blok 45 postajao sve moderniji, njegova duša ostala je ista. Mnoge prodavnice su zatvorene, igrališta su dobila nov izgled, ali zajedništvo koje je vladalo nikada nije nestalo. Danas, dok hodam kroz ove iste staze, vidim nove generacije koje igraju iste igre, i to me podseća na lepe trenutke prošlih dana.

Blok 45 nije savršen, ali za mene, on je uvek bio i biće moj dom. Njegova betonska hladnoća uvek je skrivala toplinu zajedništva, a jednostavan raspored zgrada bio je dovoljno otvoren da ponudi mnogo prostora za maštanje, smeh i velike priče. Ovde sam naučio kako deliti, kako sanjati, kako se smejati i kako nikada ne zaboraviti odakle si.

Blok 45 nije samo mesto na karti – on je deo mog identiteta, osećaj pripadnosti koji ostaje sa tobom, zauvek.