Sećanja iz Bloka 45: Kako je pesak postao dom

Nisu svi kvartovi odmah ličili na dom. Prvo upoznavanje sa Blokom 45 dogodilo se sasvim neplanirano, tokom jedne od mnogih biciklističkih ekspedicija koje smo kao deca organizovali u potrazi za savršenom stazom za naše poni bicikle. Ispred nas se iznenada ukazala slika koju teško zaboravljam: beskrajna polja peska, nagomilani betonski blokovi iz kojih su stršale gvozdene šipke, topot radničkih koraka, buka gradilišta. U tom trenutku nisam mogla da zamislim da bih ikada mogla da živim na tom mestu. „Ovde? Nikad!“ – pomislila sam glasno, gotovo ubeđena u to.

A onda smo se uselili – baš tamo.

Prva noć u novom stanu bila je neobična i nezaboravna. Slavili smo skromno, pod svetlom sveća jer struja još nije bila uključena. Stan je odjekivao našim glasovima – prazan i pun istovremeno. Iako je sav naš nameštaj bio s nama, prostor je delovao ogoljeno, sveže, pun obećanja. Sutradan, moja majka je jedva pronašla zgradu nakon posla – sve su izgledale isto, kao preslikane. Ulica bez asfalta, bez trave, bez orijentira – samo nova lica, nova imena, svakodnevni dolasci novih komšija i kamioni puni nameštaja.

Škola „Branko Radičević“ tada nije imala svoju zgradu. Naša učionica bila je u soliteru u Ulici Jurija Gagarina broj 183. Pridružila sam se odeljenju VI-2 i ubrzo počela da upoznajem decu iz kraja. Zajedno smo pokušavali da unesemo boje u to sivo okruženje, da svojom maštom i igrom udahnemo život betonskom pejzažu.

Reka je bila naš skriveni svet. Kej još nije bio uređen, i kao takav, pripadao je samo najodvažnijima. To je bila naša divljina, mesto za istraživanje i igru, okruženo komarcima, blatom i gustim granama. Nije nam smetalo. Naprotiv, tamo smo se osećali kao istraživači u sopstvenoj avanturi.

Ali ono što je zauvek obeležilo detinjstvo u Bloku 45 bio je – koš. Joca i Brka, momci iz kraja, uzeli su staru banderu, nekoliko dasaka i sami napravili prvi koš u kraju. Postavili su ga ispred svoje zgrade, na parkingu. Taj koš je postao srce našeg malog sveta. Od jutra do kasne večeri neko je uvek bio tamo – igralo se, navijalo, družilo, raspravljalo. Pojedinci su pokušavali da parkiraju kola tu, ali uzalud – mi smo već bili domaćini.

Niko nas nije mogao oterati – taj prostor je bio naš. Iako je sve tek bilo u povoju – zgrade bez fasada, ulice bez asfalta, drveće samo u planovima – osećali smo se kao da gradimo nešto važno. I to ne samo zgrade, već prijateljstva, zajednicu, uspomene koje će trajati mnogo duže od bilo kog betonskog zida.