Danas, kada krošnje zaklanjaju fasade i kada su parkovi i travnjaci sastavni deo svakodnevnog života, lako zaboravljamo da Novi Beograd nekada nije imao gotovo nijedno drvo. Njegovi možda i najstariji „stanovnici“ – stabla – rasla su polako, decenijama, sve dok nisu postala neizostavni deo identiteta ovog dela grada. Ako bismo se vratili nekoliko decenija unazad, u osamdesete godine prošlog veka, prizor bi bio znatno drugačiji. Između zgrada prostirala se gola, peščana i siva površina, bez hlada i bujnog rastinja. Iako su stambeni blokovi bili izgrađeni, prirodni ambijent tek je trebalo da se formira. Malo je poznato da je ozelenjavanje Novog Beograda predstavljalo jedan od najsloženijih urbanističkih poduhvata tog vremena. Početkom pedesetih godina prošlog veka započet je ambiciozan projekat na levoj obali Save, na prostoru koji je nakon povlačenja vode ostao kao velika peščara. Na površini od oko 100 hektara nasut je sloj takozvanog regulisanog peska, debljine između dva i tri metra. Materijal je vađen rečnim bagerima iz korita Dunava, a zatim ručno raznošen i raspoređivan. Taj sloj predstavljao je osnovu za kasnije formiranje vegetacije. Rezultati ovog „eksperimenta na pesku“ postavili su temelje daljem planskom ozelenjavanju i…